Psiholog Natalija
Psiholog Natalija
Za sve one koji su nekada bili klijenti na psihoterapiji, činjenica da jedna seansa po pravilu traje oko 50-60 minuta neće biti iznenađenje.
Uprkos tome što danas postoje brojni psihoterapijski modaliteti, fokusirani na različite ciljne grupe, ono što je zajedničko za većinu njih, što je postalo standard u modernom vremenu za rad sa individualnim klijentima, je trajanje seanse do 60 minuta.
Razlozi za to što u jednom susretu sa psihoterapeutom u proseku provedete oko sat vremena & zašto se ovaj vremenski okvir smatra optimalnim za isceljujući susret su višestruki – od krajnje praktičnih do onih koji leže u pravilnostima ljudske prirode. Hajde da zajedno pogledamo u svaki od njih.
Pošto naučnih istraživanja koja proveravaju i potvrđuju ovaj strukovni konsenzus gotovo i da nema, biram da prvi razlog u koji gledamo bude upravo ovaj – praktičnost.
Pogotovo sada, u 21. veku, vodimo ubrzane živote sa gomilom obaveza i zadataka. Neretko zapravo, baš je ova ’datost’ modernog trenutka važan doprinos kompromitovanog mentalnog zdravlja, i između ostalog, leži iza simptoma koji su figura i povod za traženje psihološke podrške. Vreme posvećujemo i poslu i deci i domu i sebi, prolazeći kroz životne & online sredine pretrpane vozilima, građevinama, ljudima, sadržajima, mišljenima, itd. Ovo važi jednako i za klijente i za terapeute!
Stoga je sat vremena, obično zakazivanih na pun sat, zgodna i podesna opcija za uklopiti u tekući raspored, bez značajnijeg remećenja ustaljenih nedeljnih rutina, što podržava redovnost i posvećenost psihoterapiji. Baš kao i bilo koja druga novina / navika, i za psihoterapiju je važno da bude uklopiva u tekuću životnu situaciju – i vremenski i finansijski, u smislu truda i energije, itd. Ukoliko novina previše odstupa od naših resursa, sva je prilika da će biti kratkog daha!
Sa druge strane, ovaj vremenski format olakšava stvari i psihoterapeutima. Mi obično imamo nekoliko uzastopnih seansi dnevno, i bitno nam je da ih međusobno što lakše uklopimo, naravno, uz period odmaranja i obnavljanja (pauza) sa jedne i administracije sa druge strane. Dobro balansiran raspored je ključan da bi se uskladilo pružanje kvalitetne usluge klijentima i vodilo računa o sopstvenoj dobrobiti, da bi se obezbedile potrebna psiho-fizička svežina i potpuna prisutnost za svakog klijenta u danu i prevenirao dugoročni "burnout", što je profesionalno i etično postupanje svakog stručnjaka-pomagača.
Prelazak između ove prebrze i preplavljujuće svakodnevnice u dubine ličnog funkcionisanja zahteva određenu postupnost. Potrebno je vreme da se iz svakodnevnih obaveza i ritma polako prebacimo u jedan sasvim drugačiji psihološki prostor – u polje u kome se od ’površinskih tema, problema i simptoma’ krećemo ka istraživanju sopstvenih (životnih) iskustava, osećanja, doživljaja u telu, misli, stavova i vrednosti. Psihoterapijska seansa vrlo je često dosta intenzivno emotivno iskustvo za koje je potrebno pripremiti se, tj. obezbediti potrebnu sigurnost, poverenje i spremnost da se mesta ranjivosti i nelagode otvore i načnu, ali i saniraju i obrade na takav način da mogu uspešno da se integrišu u organizam i budu deo postupne transformacije klijenta. Period od sat vremena ostavlja dovoljno prostora baš za to, i to bez pritiska i kreiranja osećaja žurbe (što je stres samo po sebi i utiče na doživljaj sigurnosti i posledično otvorenosti prema psihoterapijskom iskustvu).
Psihoterapija je intenzivan RAD (nije ćaskanje, prepričavanje događaja i stavova) i UČENJE novih načina bivanja/postojanja (prepoznavanje potreba, istraživanje odgovarajućih načina da se one iskažu/zadovolje, upravljanje emocijama, istraživanje različitih uverenja o sebi, drugima, svetu, itd) i kao takva, zahteva koncentraciju, trud, posvećenost i izvestan napor, sa obe strane.
Stoga je neophodno da se taj rad i učenje obavljaju u primerenim ’’komadima gradiva’’, takvim da mogu da se prime, prihvate, obrade, slegnu i dalje obnavljaju i primenjuju u svakodnevnom životu (ovo poslednje je ključno da bi se u psihoterapijskom procesu kreirani novi nervni putevi dodatno uspostavili i dalje učvrstili).
Uostalom, setite se samo toga koliko inače traju časovi savladavanja novih veština (strani jezik, vožnja, roleri, isl) ili pak drugi pregledi/tretmani (lekarski, zubarski, fizioterapija, kozmetičar...). Ljudska pažnja je ograničeni resurs, naš kapacitet da ‘držimo’, obrađujemo i integrišemo što kognitivni što emotivni sadržaj takođe, i trajanje od oko sat vremena je kompromis između te karakteristike ljudske prirode i potrebe da postoji dovoljno vremena da se određena tema pokrene, obradi i zaključi a bez preplavljivanja klijenta.
Posebno je važno da se proces obavlja postupno u slučaju da postoje traumatska iskustva (mogućnost preplavljivanja je povećana, pa su sigurnost, pažljivost, doziranje, od ključnog značaja da bi se izbegla retraumatizacija).
Kao i u svakom drugom procesu, tako i u otpočinjanju psihoterapije uopšte, ali i svake pojedinačne seanse, početak je veoma značajan. To gde i kako se počne, neretko odlučuje da li, gde i na koji način će se do željene tačke (cilja) stići. Stoga, ako na nečemu ne treba štedeti vreme, to je na početku seanse. Neophodno je da i terapeut i klijent budu svesni važnosti toga da ulože dovoljno vremena u to da se povežu međusobno, ali i sami sa sobom, sa trenutnim kontekstom i sa onim što se (u tom trenutku, na tom mestu, u tom odnosu) čini važnim. Zato ’sitnice’ ili mali rituali kao što su small talk (kakvo je vreme, kratak ćask o gužvi ili načinu na koji je klijent stigao u prostor, o aktuelnostima), posluživanje klijenta, sam ambijent prostora, isl, pomažu da se olakša klijentov nesmetan prelazak iz svakodnevice u psihoterapijsko okruženje.
Naši već pomenuti ubrzani životi to često previđaju i podrazumevaju ’uskakanje’ iz jednog u drugo, sasecanje i prebacivanje, tzv multitasking, bez pripreme i poštenog završetka. Upravo ono na šta Geštalt psihoterapija ukazuje i protiv čega se ’bori’! Počeci su takođe od izuzetnog značaja za sva stanja anksioznog spektra, koja obično podrazumevaju preplavljenost i boravak u nekom drugom trenutku, zašto?: ukoliko se početak temeljno ne pripremi, moguće je da dođe do dodatnog preplavljivanja ili pak potpunog previđanja potrebe koja je ključna za klijenta u tom trenutku, čime može doći do toga da on/a završi seansu sa osećajem olakšanja, ali da rad ne doprinese dugoročnom boljitku i transformaciji, već samo kratkotrajnom odušku.
Nakon pomenutog inicijalnog zagrevanja, otvaranje susreta se obično dešava kroz apdejte – ukoliko se nešto od značaja za proces i klijenta desilo u prethodnoj nedelji, kroz refleksiju na prethodni susret (nešto što je ostalo da ’zvoni’, što je bilo naročito novo ili značajno, nešto što je ostalo nedovršeno, nejasno, ili čak bolno), kroz priču o tome ’’sa čime klijent’’ dolazi na susret… Iz tih sadržaja, kroz razmenu misli i utisaka, razradi doživljaja, vrši se odabir teme na kojoj će se raditi baš na tom susretu, odnosno profilisanje onoga što je klijentu od svega što nosi u ovom trenutku najvažnije, šta ga najviše okupira ili mu je pak najlakše da adresira. Fleksibilnost u odabiru na čemu će se u tom konkretnom susretu raditi je značajni aspekt Geštalt psihoterapije – nema ’zadatih’ tema, nema ’znam da smo rekli da ćemo pričati o ovome, ali da li bih mogla danas ipak o …’’, već je definisanje teme živ, aktivan i aktuelan proces, jedinstven za svaku seansu, iako se glavni cilj psihoterapije nikada ne gubi iz vida! (Nekim klijentima ovo može biti izazovan deo procesa, jer npr dolaze sa već pripremljenom, odlučenom temom, ili su rigidno fokusirani na osnovni cilj i tu jedinu temu – ali je zapravo vežba za otkrivanje i prepoznavanje potreba, za pravljenje prioriteta, odlaganje zadovoljenja itd, što su sve veštine koje su neophodne za optimalno funkcionisanje ljudskog organizma u kompleksnom svetu ograničenih resursa (vremena, pažnje i novca)).
Dalji sadržaj seanse u potpunosti zavisi od toga šta je definisano kao tema tog konkretnog susreta i sve ono što terapeut i klijent razmenjuju u službi je te teme (da li će se raditi na istraživanju bazičnih uverenja, prošlih iskustava koja su od značaja za aktuelno funkcionisanje, vežbati konkretne veštine, produbljivanju kontakta sa telom, fokusiranju na emocijama i otkrivanja toga na šta usmeravaju organizam, šta je ’ispod’ njih, itd itd).
Završetak seanse obično se posvećuje zaokruživanju procesa i prilika je za klijenta da izrazi i podeli svoje utiske o radu na datoj seansi sa terapeutom dok je on još ’svež’. Pružanje fidbeka je obično inicirano pitanjima kao što su: sa kakvim doživljajem klijent odlazi, da li je seansa donela nešto novo/značajno/korisno, da li je odgovorila na temu i na koji način, šta ostaje za dalji rad, isl. Ukoliko postoji potreba, sa klijentom se može dogovoriti određeni domaći (vežbe, prakse, predlozi, pitanja za refleksiju, knjige/članci za pročitati, isl) za naredni susret ili period, sa ciljem razrađivanja i produbljivanja psihoterapijskog rada u svakodnevici ili pripreme za neke nove teme. Takođe se mogu definisati teme za naredni susret ili period, ukoliko su se jasno i snažno nametnule kao važne kroz rad.
Poslednji minuti susreta obično se po pravilu troše na zakazivanje narednog i opraštanje. Lično, praktikujem da sa klijentima koji su za to raspoloženi primenjujem veoma kratak 5minutni onlajn upitnik koji se popunjava između seansi, a koji obezbeđuje kontinuirano praćenje procesa (i progresa i mogućih pogoršanja; i dobrih aspekata i spornih momenata, itd), refleksiju na svaki susret uz odmak (ne dok su stvari još sveže), a odgovori obezbeđuju i neku vrstu ’’dnevnika terapije’’ za klijente kojima to može da znači i služi kao podsetnik o tome gde su bili, gde su sada, tj. o pređenom putu ka promeni!
PSIHOTERAPIJA NIJE ’’MODLA’’ 😊
Na kraju, nije zgoreg naglasiti jednu važnu odliku psihoterapije: ona je suštinski individualizovan proces, prilagođen svakom pojedinačnom klijentu kao osobi, i kao takva mora održati fleksibilnost i punu personalizaciju. U tom smislu, različiti faktori (npr akutne teškoće klijenata, prirode tema na kojima se radi, klijentovih trenutnih kapaciteta, pa i samog modaliteta terapeuta, itd) mogu uticati na dogovor i odluku terapeuta i klijenta da odstupe od uobičajenog i variraju dužinu trajanja seansi. To da li su, kada i pod kojim uslovima, potrebne kraće ili duže, češće ili ređe, seanse, zajednička je odluka u odnosu – jer svaka procena terapeuta se obrazlaže i diskutuje sa klijentom!
